Nakon što je u okviru Socijalno-ekonomskog saveta postignut konsenzus o visini minimalne cene rada za 2025. godinu, kao organizacije potpisnice Deklaracije o plati za život, imamo obavezu da se obratimo javnosti, ali i svim akterima koji učestvuju u radu SES-a: Vladi Republike Srbije, Uniji poslodavaca Srbije i reprezentativnim sindikatima.
Konsenzus je postignut oko izjednačavanja minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe. Ovde moramo napomenuti da je dogovorena minimalna cena rada za 2025. godinu, a da mi trenutno znamo samo nivo minimalne potrošačke korpe za maj mesec 2024. godine. Već danas je ona veća nego što je bila pre tri meseca, a narednih meseci će nastaviti da raste, tako da ni 2025. godine minimalna zarada, u stvari, neće biti u visini minimalne potrošačke korpe.
Baš iz razloga kontinuiranog rasta troškova života sindikati su prethodnih godina zahtevali da se minimalna cena rada usaglašava dva puta godišnje. Međutim, ovaj zahtev u potpunosti je ignoristan od strane druga dva socijalna partnera.
Želimo da iznesemo još neke nepobitne činjenice.
Minimalna potrošačka korpa NE MERI troškove osnovnih socijalnih i egzistencijalnih potreba radnika i radnica i njihovih porodica. Minimalna potrošačka korpa meri isključivo prosečnu potrošnju 30% najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji. Primera radi, minimalna potrošačka korpa podrazumeva da tročlano domaćinstvo dnevno na raspolaganji ima 800 dinara za hranu, a mesečno za obrazovanje 137 dinara. Da li je to zaista dovoljno za dostojanstven život?
Vezivanje tako obračunate potrošačke korpe za minimalnu zaradu znači uspostavljanje siromaštva kao normativnog okvira. Minimalna zarada se danas nalazi ispod praga rizika od siromaštva za tročlano domaćinstvo, što se, po svemu sudeći, neće menjati ni naredne godine.
Sa druge strane, naše organizacije se zalažu za platu za život, platu koja će zaista svim radnicima i radnicama i njihovim porodicama obezbediti dostojanstven život. Plata za život podrazumeva da radnik ili radnica i njihove porodice zaista mogu da zadovolje osnovne životne potrebe: hranu, odeću, stanovanje, javni prevoz, komunalne i telekomunikacione troškove, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, slobodno vreme i kulturu. Ljudi ne žive da bi radili, već rade da bi živeli.
Poslednji podaci pokazuju da plata za život u Srbiji iznosi 144.457 dinara.
Trećina radnika i radnica u Srbiji, oko 640.000 njih, zarađuje platu koja je manja od 60.000 dinara. Polovina zarađuje manje od 74.000, a platu veću od 140.000 dinara ima tek 13% zaposlenih. To je slika našeg društva danas.
Istovremeno, dok radnici i radnice grcaju, profiti kompanija rastu. Tako je privreda Srbije u 2023. godini ostvarila neto dobit u vrednosti od 8,2 milijarde evra. Sasvim je u redu da se privreda razvija, ali ne preko leđa potplaćenih radnika i radnica.
Država mora da počne da štiti radnike i radnice i značajno poveća minimalne zarade kako bi ih približila plati za život, a kompanije, koje na njihovom radu ostvaruju ogromne profite, moraju da preuzmu odgovornost i omoguće svojim zaposlenima da iskorače iz siromaštva.
Ne pristajemo na minimum. Za platu za život!
Centar za politike emancipacije,
Centar za dostojanstven rad,
A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava,
Fondacija Centar za demokratiju,
Ministarstvo prostora,
Centar za održivi razvoj Srbije,
Zajedničko – Platforma za teoriju i praksu društvenih dobara,
Centar za istraživanje javnih politika,
ROZA – Udruženje za radna prava žena,
FemPlatz,
Organizaciju za političku ekologiju Polekol,
ASTRA,
Alternativni centar za devojke,
Ženska platforma za razvoj Srbije,
Centar modernih veština,
Liceulice,
BeFem,
Pravo na vodu