ŽIVOT,

A NE PREŽIVLJAVANJE!

Imajući u vidu loš socijalni položaj radnika i radnica u Republici Srbiji, koji se ogleda pre svega u niskim zaradama i lošim uslovima rada, donosimo

DEKLARACIJU O PLATI ZA ŽIVOT

Ustav Republike Srbije u članovima 1, 23 i 60 kaže da smo država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi i da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, da svako ima pravo na slobodan razvoj, poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu i pravičnu naknadu za rad.

Srbija je već decenijama zemlja u kojoj stvarnost nije u skladu sa navedenim odredbama.

Srbija je zemlja jeftine radne snage, toliko jeftine da minimalna zarada, koja je realnost za veliki broj radnica i radnika, održava ljude u stanju stalnog siromaštva. Zakon o radu nalaže da se pri utvrđivanju minimalne cene rada, između ostalog, polazi i od egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe. Nasuprot ustaljenom mišljenju minimalna potrošačka korpa ne meri minimum zadovoljenja osnovnih potreba, već potrošnju 30% najsiromašnijih domaćinstava u našem društvu. Drugim rečima, minimalna potrošačka korpa znatno potcenjuje realne troškove života. Zalagati se za zaradu koja podmiruje troškove minimalne potrošačke korpe znači zalagati se za siromaštvo radnika i radnica.

Živeti od svog rada je civilizacijski standard. Ipak, u Srbiji biti zaposlen ne znači ne biti siromašan. Ekonomski i socijalni status stanovništva se decenijama srozava do tačke da je veliki broj ljudi, kako bi prehranio svoju porodicu, prinuđen da radi jedan ili više dodatnih poslova bez mogućnosti predaha vikendom ili korišćenja godišnjeg odmora čime su dodatno ugrožavani i zdravlje i bezbednost radnika i radnica. Situaciju pogoršavaju i visoke cene prehrambenih namirnica, sve veći troškovi obrazovnog sistema i rast troškova zdravstvene zaštite koje plaćamo iz sopstvenog džepa. Srozavanje standarda stanovništva drastično se odražava i na mogućnost i kvalitet učešća u društvenom životu.

Istovremeno, država nas reklamira kao visokokvalifikovanu, a jeftinu radnu snagu prodajući naše siromaštvo kao komparativnu prednost u privlačenju direktnih stranih investicija. Novcem građana i građanki Srbije, iz javnog budžeta, obilato su subvencionisane privatne kompanije koje naš potplaćeni rad koriste za izvlačenje enormnih profita daleko od Srbije.

Da bi ovo stanje bilo promenjeno, potrebne su nam plate od kojih nećemo tek preživljavati, potrebna nam je plata za život.

Proračun plate za život polazi od realnih troškova života i pokriva osnovne potrebe radnica i radnika i njihovih porodica: hranu, odeću, stanovanje, javni prevoz, komunalne i telekomunikacione troškove, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, slobodno vreme i kulturu, uključujući i diskrecioni dohodak, odnosno, mogućnost štednje u visini od 10% iznosa zarade. Plata za život se isplaćuje za rad obavljen tokom regularnog radnog vremena i ne uključuje naknadu za prekovremeni rad, bonuse i topli obrok.

Pravo na platu za život priznato je kao ljudsko pravo u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Evropskoj socijalnoj povelji Saveta Evrope i brojnim drugim međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala.

Mi, potpisnice ove Deklaracije, smatramo da

  • decenijska ekonomska politika Republike Srbije nije prihvatljiva jer se zasniva na rastu konkurentnosti i isključivo interesima sveta kapitala nauštrb životnog standarda radnika i radnica i njihovih porodica;
  • trenutna minimalna zarada – koja bi trebalo da bude izuzetak, a postala je pravilo – ne obezbeđuje minimum egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenih i njihovih porodica;
  • argumentovani stavovi sindikata, kao organizacija koje zastupaju interese radnika i radnica, nisu dovoljno uvaženi od strane predstavnika Vlade Republike Srbije i predstavnika privatnog sektora u okviru Socijalno-ekonomskog saveta;
  • strane kompanije, koje drže monopol na svetskom tržištu, ubiraju enormne profite eksploatišući nedovoljno plaćenu radnu snagu u Srbiji i regionu;
  • zvanični statistički parametri, poput minimalne potrošačke korpe, nisu adekvatno merilo dostojanstvenog životnog standarda.

Stoga, mi, potpisnice ove Deklaracije, pozivamo na

  • zaštitu ljudskog prava na platu za život jer su radnicama i radnicima u Srbiji neophodne plate od kojih će moći dostojanstveno da žive;
  • uvođenje kategorije plate za život kao merila dostojanstvenog života u zvanične statistike;
  • uvođenje kategorije plate za život u Zakon o radu kako bi se minimalna cena rada usklađivala sa realnim troškovima života i potrebama radnika i radnica;
  • uvažavanje sindikalnih stavova i zahteva prilikom donošenja zakonskih rešenja koja se tiču sfere rada;
  • preduzimanje javnih, konkretnih i merljivih koraka od strane kompanija kako bi u razumnom vremenskom roku osigurali isplatu plate za život duž celog lanca proizvodnje, do najmanjih dobavljača i podugovarača;
  • zaustavljanje trke ka dnu u kojoj se naša zemlja nalazi takmičeći se sa ostalim zemljama u regionu u srozavanju radnih i socijalnih prava ne bi li privukla strani kapital;
  • donošenje socijalnog pakta, kao i usvajanje strategije ekonomskog razvoja koja će u prvi plan isticati dostojanstven život radnika i radnica, ekološku i socijalnu održivost.

Mi, potpisnici ove Deklaracije, borićemo se svim legitimnim i legalnim sredstvima za ostvarenje plate za život kao osnovnog socijalnog standarda i pokazatelja društvenog napretka Republike Srbije u celini.